Pismo Mire Cikote iz zatvora, pred vešanje

„Draga moja mama,
Prošlo je mnogo mjeseci kako Ti nisam pisala... I evo poslije više mjeseci ja Ti pišem, na žalost, posljednje pismo. Osuda je izrečena. Sjedim u ćeliji i čekam da dođu po mene. Nisam ovdje sama. Razgovara se, pjeva, zamišljeni smo doduše, ali vjeruj mi, mama, nije ni strašno, pa zato Ti pišem. Htjela bih vam svima reći da se ne žalostite. Dok je čovjek na slobodi, izgleda mu ovakav položaj strašan, ali nije, uživila sam se u ovo stanje, a pomisao da je završilo ovako još hiljade i hiljade ljudi, ublažuje moju bol i žalost za životom. Čula sam da je moja divna Ljiljana kod Vas. To mi je olakšalo ovo stanje, mirna sam, jer ona mi je jedina misao bila i strahovala sam da će ostati daleko od Vas. Obećala sam joj zadnjih dana, dok smo bile zajedno u Prijedoru, da će ona otići svojoj baki, pa sam sada zadovoljna da je tako ispalo. Sunce moje malo, mnogo je propatila posljednjih dana lutajući i bježeći sa mnom. Nadam se da će se uskoro oporaviti, da će biti dobra djevojčica i na zadovoljstvo baki i djedi. Znam da je volite svi mnogo, ali znam, da sam Ti, draga mama, zadala i mnogo briga, jer ona je još mala, razmažena, a Ti ne popuštaj, jer joj se valja privikavati na jedan novi život, na život u kojem neće imati mamu što razumije svoje dijete i stoji uvijek s njim i uz njega. Učite je na rad i neka Ti već sada pomaže u kućnim poslovima, a njezine dobre tetke znam da će je voljeti i paziti na nju. Mislim da bi bilo dobro da još ove godine ne pođe u školu, jer je fizički slaba, ali ako bude moguće, neka ide u dječije zabavište. Kupite joj torbicu i kakvu dječju knjigu, ona već ume pomalo čitati. Poljubi je mnogo puta i reci joj da je mama pozdravlja i moli da bude dobra i poslušna. Jednom će joj doći tata, jer ja se nadam da je još u životu, ja sam joj to govorila, ne znam je li upamtila šta sam joj rekla...
Završiću ovo pismo. Majko moja draga, ne žalosti se, moralo je valjda ovako biti, eto Vam sada Ljilje. Ti se čuvaj, znam da si slaba i osetljiva. Tatu mi pozdravi i poljubi, zahvaljujem mu se za sve, vrlo Vas obadvoje volim! Ljilja, Lala i Nada neka mi ispune želju i neka budu ozbiljne i dobre.
Pozdravite sve Božine, a vas petoro voli Vaša Mira.“
Posljednje pismo ove hrabre žene, izloženo u staklenoj vitrini memorijalnog muzeja na Mrakovici, samo je jedan od dokumenata koji govore o divovskoj borbi naroda Kozare.

Subjekt i rastvaranje ega

Herojska istorija je puna krvavih užasa. Slobodu mozemo izboriti protiv nadmoćnijeg neprijatelja, ako izdržimo dovoljno dugo gledati u ponor , kako kaže Niče, čak i ono kada ponor počne gledati u nas. Preživeti strahote fašizma, terora, s kakvim se susrećemo na stranicama istorije, novina,  lierature i života prevazilazi često običnu imaginaciju, koja uobražava da je nešto „uzvišeno“, „umetničko“, „od Boga dato“ ili od natčoveka, apsolutnog pojedinca koji je u sebi izolovan,svemoguć, solipsistički subjekt Štirnerov ego, ili ego koji je sam sebi dovoljan; ili pak se odvraća od Drugih, zatvara u sebe i svoju uobrazilju poput muzike koja „nije sa ovog sveta“. Apsolutni pojedinac  je Štirnerov pojedinac koji uobražava i neproblematično uzima ovaj „odnos sa drugim“ kao po sebi dat, dakle pozitivistički. On je paradigma pozitivističkog subjekta u pežorativnom značenju. On je i Delezov šizoidni, ili šizofreni subjekt koji „u sebi ima svet“ ali ne na Kantov način transcendentalnog idealizma, koji pravi korak ka praksi, već  pre na način Šelinga ili Fihtea koji svet zatvaraju, bilo u subjekt, ili umetnost. Tek Hegel se razračunava sa svetom uobrazilje, i ne čudi njegova surova ocena umetnosti, međutim on ideju stavlja iznad fakticiteta, ona na neki način, guta, proždire realnost. Pežorativno značenje realizma, i pozitivizma samo po sebi uzete neproblematično, je tek još jedna od predrasuda i pozitivističko, naivno gledanje na svet. To je šizoidno pričanje sa samim sobom u svetu gde se drugi ne uklapaju u našu idealnu sliku o nama samima i svetu, bila ona crna ili bela. Ne podvrgavaju se teroru naše „mašte“, pa ih zato takav subjekt „kažnjava“ svojom izolacijom, sebe na taj način spašava, ne trpeći da ga drugi ne trpe, trpi sam sebe, i pati, pretvarajući svoju patnju u zadovoljstvo, mučeništvo, podvig, u ono „tako sam hteo“, ne okrnjujući pritom svoju apsolutnu volju. Ipak da bismo izašli iz tog stanja solipsizma, u koji druge pokušavamo uvući, a odustajemo pri neuspehu, moramo se odreći dela svoje volje, tj ograničiti njenu apsolutnost, inače ćemo ostati ili zarobljenici sopstvene slepe volje ili ući u rat sviju protiv svih, o kome Hobs piše. A to je daleko od slobodarskih ideja, bliže tiraniji, koju je Platon video u demokratiji.