Anarhizam uopšte, a Kropotkinov posebno, implicitno sledi tradiciju prirodnopravne filozofije kada se bavi objašnjenjem suštine socijalne organizacije. Na nekim mestima,kao, na primer pri objašnjenju porekla i suštine prava, veza sa prirodnopravnom filozofijom je eksplicitna: po Kropotkinu pravo je nastalo ugovorom između naroda i naoružanih legija.Ugovor nije bio dobrovoljni akt, narod je na njega bio prisiljen fizičkom ili ekonomskom prinudom. Otuda dvostruki karakter prava: pravo je s jedne strane, sastavljeno od elemenata etosa, ali i od instrumenata koji su izraz partikularnih interesa vladajuće manjine. "Iskoristivši ovu vezu prava sa etosom, manjina na toj vezi uspostavlja autoritet ropstvu, klasnim razlikama sveštenstvu, kmetstvu i ratnicima."(P.Kropotkin, Modern science and Anarchism,P175.)
Kropotkin priznaje da je ideja pravne jednakosti odigrala pozitivnu ulogu u borbi protiv monarhije i feudalnog poretka. Mađutim, naglašava Kropotkin, nakon francuske revolucije, ideja pravne jednakosti realizovala se kao partikularni klasni koncept. U građanskom društvu svrha zakona je u zaštiti privatne svojine i održanju upravne vlasti, dakle u potpomaganju održavanja sistema klasne eksploatacije. Kult zakona jedan je od temelja vladavine buržoazije i njeno spasonosno sredstvo od zahteva masa. Kao sredstvo dominacije, zakon je autoritaran. Pošto u pravu vidi samo njegovu klasnu funkciju, Kropotkin zaključuje da ne postoji zloupotreba prava - "zloupotreba prava", je, po njemu "neizbežna posledica samog prava". Zbog toga će se rušenjem države, ističe Kropotkin, srušiti i pravo, koje će biti zamenjeno slobodnim ugovorom, odnosno etosom.
Ova razmatranja osnov su Kropotkinovog odbacivanja instrumenata pravne sankcije.Treba ukazati još na tradicionalne, prirodnopravne korene Kropotkinovog odbacivanja pozitivnog prava. Kropotkin pred očima ima "zlatno doba"-etos kao njegov izraz. Kropotkin negira legitimnost pravu, toj tradiciji primerenim argumentima : 1) Ugovor (pravo) nije legitiman jer je sklopljen pod prinudom. 2) Narod ima pravo na pobunu (rušenje države) . Pobunom se uspostavlja nepatvoreno važenje etosa, čija legitimnost, po Kropotkinu, u okviru "naroda" nikada i nije dovedena u pitanje. 4) Ponovo se sklapa ugovor, slobodnom voljom sviju a ne pod prinudom, i njime se ponovo uspostavlja "zlatno doba" (anarhija).
Kropotkin je odricao legitimnost instrumentima pravne sankcije, ali je istovremeno, pod uticajem Pestalocija (Pestalozzi), poricao i njihovu efikasnost. Za Kropotkina je kriminal (krađa, ubistva) isključivo posledica privatne svojine i neadekvatne forme organizacije društva. Uostalom, piše Kropotkin, najveći kriminalci nisu oni koji su u zatvoru, nego oni koji imaju moć da tamo strpaju ljude. Ako je socijalna organizacija uzrok kriminala, onda ni zatvori ne mogu nikog prevaspitavati.Zato, "ako je čovek jednom bio u zatvoru, on će se tamo vraćati, ali sa krivicom uvek težom od prve." Zatvori, umesto resocijalizacije, ubijaju sve ljudsko u čoveku - u ovo se, uostalom Kropotkin lično uverio.
Da su privatna svojina i neadekvatna forma društvene organizacije primarni uzroci kriminala, smatra većina socijalista - uključujući i Marksa. Pa i ovovekovni, neanarhistički revolucionari bili su duboko ubeđeni da će, nakon revolucije, u zatvorima sedeti samo klasni neprijatelji i strani špijuni. Međutim, Kropotkin je smatrao navedene razloge za isključive razloge kriminala. Istini za volju, on još pominje psihičke i psihološke uzroke, ali oni su, po njemu, samo sekundarna manifestacija socijalnih uzroka. Kriminal je, za Kropotkina bolest čiji je organski uzrok defekt društva. Eliminacijom uzroka (privante svojine i države) eliminiše se i posledica (kriminal). Adekvatna društvena organizacija i moralna sankcija jedino su uspešna, i dovoljna preventiva protiv kriminala. U izuzetnim slučajevima, kada se ipak tako nešto desi, "jedini praktični korektiv biće bratsko postupanje i moralna podrška...zbog toga je prva dužnost revolucije-rušenje zatvora"
Bertrandu Raselu (Russel) su gornji redovi-kao i komunizam Kropotkina veoma simpatični, ali ih smatra neostvarljivim. Rasel navodi tri vrste delikta : 1) krađa, 2) nasilni postupci, 3) stvaranje organizacije usmerene na nasilno rušenje anarhističkog sistema. sa krađom Kropotkin najlakše izlazi na kraj - uostalom, u slučaju neuspeha, još uvek mu ostaje u rezervi "bratski postupak i moralna pomoć". U vezi sa nasilnim postupcima, poenta kod Rasela je da će bez neke vrste zakona delikventi biti linčovani. U pogledu stvaranja antianarhističke organizacije, Rasel smatra da će društvo propasti bez nekih zabrana-na primer o naoružanju privatnih lica. Kod Kropotkina poenta je, pak, u tome da su takvi akti nemogući-jer ne slede iz njegove slike ljudske prirode.
Laslo Šekelj, O anarhizmu, prvo izdanje,1982.
Dodatak: O zločinu i kažnjavanju:
"Mi ne verujemo u nepogrešivost, čak ni u opšte dobro masa, naprotiv. Ali, verujemo još manje u nepogrešivosti i dobrote onih koji preuzmu vlast i zakone, koji konsoliduju i ovekovečuju ideje i interese koji vladaju u datom trenutku. U svakom pogledu nepravda, prolazno nasilje ljudi je poželjno vodeće pravilo, nasuprot države koja legalizuje nasilje pravosuđa i policije. Mi smo, u svakom slučaju, samo jedna od sila koje deluju u društvu i istorija će napredovati, kao i uvek, u pravcu rezultante svih (društvenih ) snaga. Moramo računati sa ostatkom prekršaja koji se nadamo da će biti eliminisani više ili manje brzo, ali koja će u međuvremenu obavezati masu radnika da preduzme odbrambene akcije."
"Tražeći uzroke svakog kriminala i čineći sve napore da ih se eliminiše, onemogućavanjem bilo koga da izvuče ličnu prednost od otkrivanja zločina, i ostavljajući ga zainteresovanim grupama da sami preduzmu sve korake koje smatraju neophodnim za svoju odbranu ; podsticanje sebe da razmotrimo kriminalce kao braću koji su zalutali. kao bolesne ljude kojima je potrebno lečenje ljubavlju, kao što bi bilo za hidro-fobe ili opasno sumanute - to će biti moguće da se pomiri potpuna sloboda svih sa odbranom protiv onih koji očigledno i opasno je ugrožavaju. Očigledno je to moguće. Tada će kriminal biti sveden na sporadične, pojedinačne i zaista patološke slučajeve. Ako je u pitanju činjenica da su zločinci suviše brojni i jaki. Ako,su na primer, oni bili ono što su buržoazija i fašizam danas [1922], onda to nije pitanje razmatranja šta ćemo uraditi u jednom anarhističkom društvu."
"Nećemo ponoviti klasične argumente protiv smrtne kazne. Oni izgledaju kao laži, kada čujemo ih koriste oni koji onda istupaju u korist doživotne robije i drugim nehumanim zamenama smrtne kazne. Niti ćemo da govorimo o "svetosti života", što svi potvrđuju, ali krše kada im odgovara, ni zapravo oduzimanju života ili lečenju drugih, na takav način da se muče ili skraćuju njihovi životi. Srećom, samo mali broj ljudi su rođeni, ili postali krvoločni i sadistički moralni monstrumi čiju smrt ne bismo znali kako da tugujemo. Ako su ovi siromašni đavoli da su kontinuirano pretnja svima, a nije bilo drugog načina braniti se osim ubijajući ih, mogla bi se priznati smrtna kazna. Ali, nevolja je u tome kako da se izvrši smrtna kazna , stvara se potreba jednog dželata.Dželat je , ili postaje monstrum, i sve u svemu bolje je neka čudovišta da nastave da žive, a ne da stvaraju druge. Treba eliminisati sve društvene uzroke kriminala, jedan čovek mora da se razvije u bratskim osećanjima, i uzajamno poštovanje, mora da se, kako je Furije rekao, traže korisne alternative kriminalu. Ali, ako, i dokle god postoje kriminalci,ili će ljudi naći sredstva, a imaju energiju, direktno da se brane protiv njih, ili će se policija i sudovi ponovo pojaviti i sa njima, vlada."
"Sila, fizički obračun, mora da se koristi samo protiv napada nasilja i ni zbog čega drugog nego za samoodbranu."
Е. Мalatesta,Zločin i kazna, Eriko Malatesta
Kropotkin priznaje da je ideja pravne jednakosti odigrala pozitivnu ulogu u borbi protiv monarhije i feudalnog poretka. Mađutim, naglašava Kropotkin, nakon francuske revolucije, ideja pravne jednakosti realizovala se kao partikularni klasni koncept. U građanskom društvu svrha zakona je u zaštiti privatne svojine i održanju upravne vlasti, dakle u potpomaganju održavanja sistema klasne eksploatacije. Kult zakona jedan je od temelja vladavine buržoazije i njeno spasonosno sredstvo od zahteva masa. Kao sredstvo dominacije, zakon je autoritaran. Pošto u pravu vidi samo njegovu klasnu funkciju, Kropotkin zaključuje da ne postoji zloupotreba prava - "zloupotreba prava", je, po njemu "neizbežna posledica samog prava". Zbog toga će se rušenjem države, ističe Kropotkin, srušiti i pravo, koje će biti zamenjeno slobodnim ugovorom, odnosno etosom.
Ova razmatranja osnov su Kropotkinovog odbacivanja instrumenata pravne sankcije.Treba ukazati još na tradicionalne, prirodnopravne korene Kropotkinovog odbacivanja pozitivnog prava. Kropotkin pred očima ima "zlatno doba"-etos kao njegov izraz. Kropotkin negira legitimnost pravu, toj tradiciji primerenim argumentima : 1) Ugovor (pravo) nije legitiman jer je sklopljen pod prinudom. 2) Narod ima pravo na pobunu (rušenje države) . Pobunom se uspostavlja nepatvoreno važenje etosa, čija legitimnost, po Kropotkinu, u okviru "naroda" nikada i nije dovedena u pitanje. 4) Ponovo se sklapa ugovor, slobodnom voljom sviju a ne pod prinudom, i njime se ponovo uspostavlja "zlatno doba" (anarhija).
Kropotkin je odricao legitimnost instrumentima pravne sankcije, ali je istovremeno, pod uticajem Pestalocija (Pestalozzi), poricao i njihovu efikasnost. Za Kropotkina je kriminal (krađa, ubistva) isključivo posledica privatne svojine i neadekvatne forme organizacije društva. Uostalom, piše Kropotkin, najveći kriminalci nisu oni koji su u zatvoru, nego oni koji imaju moć da tamo strpaju ljude. Ako je socijalna organizacija uzrok kriminala, onda ni zatvori ne mogu nikog prevaspitavati.Zato, "ako je čovek jednom bio u zatvoru, on će se tamo vraćati, ali sa krivicom uvek težom od prve." Zatvori, umesto resocijalizacije, ubijaju sve ljudsko u čoveku - u ovo se, uostalom Kropotkin lično uverio.
Da su privatna svojina i neadekvatna forma društvene organizacije primarni uzroci kriminala, smatra većina socijalista - uključujući i Marksa. Pa i ovovekovni, neanarhistički revolucionari bili su duboko ubeđeni da će, nakon revolucije, u zatvorima sedeti samo klasni neprijatelji i strani špijuni. Međutim, Kropotkin je smatrao navedene razloge za isključive razloge kriminala. Istini za volju, on još pominje psihičke i psihološke uzroke, ali oni su, po njemu, samo sekundarna manifestacija socijalnih uzroka. Kriminal je, za Kropotkina bolest čiji je organski uzrok defekt društva. Eliminacijom uzroka (privante svojine i države) eliminiše se i posledica (kriminal). Adekvatna društvena organizacija i moralna sankcija jedino su uspešna, i dovoljna preventiva protiv kriminala. U izuzetnim slučajevima, kada se ipak tako nešto desi, "jedini praktični korektiv biće bratsko postupanje i moralna podrška...zbog toga je prva dužnost revolucije-rušenje zatvora"
Bertrandu Raselu (Russel) su gornji redovi-kao i komunizam Kropotkina veoma simpatični, ali ih smatra neostvarljivim. Rasel navodi tri vrste delikta : 1) krađa, 2) nasilni postupci, 3) stvaranje organizacije usmerene na nasilno rušenje anarhističkog sistema. sa krađom Kropotkin najlakše izlazi na kraj - uostalom, u slučaju neuspeha, još uvek mu ostaje u rezervi "bratski postupak i moralna pomoć". U vezi sa nasilnim postupcima, poenta kod Rasela je da će bez neke vrste zakona delikventi biti linčovani. U pogledu stvaranja antianarhističke organizacije, Rasel smatra da će društvo propasti bez nekih zabrana-na primer o naoružanju privatnih lica. Kod Kropotkina poenta je, pak, u tome da su takvi akti nemogući-jer ne slede iz njegove slike ljudske prirode.
Laslo Šekelj, O anarhizmu, prvo izdanje,1982.
Dodatak: O zločinu i kažnjavanju:
"Mi ne verujemo u nepogrešivost, čak ni u opšte dobro masa, naprotiv. Ali, verujemo još manje u nepogrešivosti i dobrote onih koji preuzmu vlast i zakone, koji konsoliduju i ovekovečuju ideje i interese koji vladaju u datom trenutku. U svakom pogledu nepravda, prolazno nasilje ljudi je poželjno vodeće pravilo, nasuprot države koja legalizuje nasilje pravosuđa i policije. Mi smo, u svakom slučaju, samo jedna od sila koje deluju u društvu i istorija će napredovati, kao i uvek, u pravcu rezultante svih (društvenih ) snaga. Moramo računati sa ostatkom prekršaja koji se nadamo da će biti eliminisani više ili manje brzo, ali koja će u međuvremenu obavezati masu radnika da preduzme odbrambene akcije."
"Tražeći uzroke svakog kriminala i čineći sve napore da ih se eliminiše, onemogućavanjem bilo koga da izvuče ličnu prednost od otkrivanja zločina, i ostavljajući ga zainteresovanim grupama da sami preduzmu sve korake koje smatraju neophodnim za svoju odbranu ; podsticanje sebe da razmotrimo kriminalce kao braću koji su zalutali. kao bolesne ljude kojima je potrebno lečenje ljubavlju, kao što bi bilo za hidro-fobe ili opasno sumanute - to će biti moguće da se pomiri potpuna sloboda svih sa odbranom protiv onih koji očigledno i opasno je ugrožavaju. Očigledno je to moguće. Tada će kriminal biti sveden na sporadične, pojedinačne i zaista patološke slučajeve. Ako je u pitanju činjenica da su zločinci suviše brojni i jaki. Ako,su na primer, oni bili ono što su buržoazija i fašizam danas [1922], onda to nije pitanje razmatranja šta ćemo uraditi u jednom anarhističkom društvu."
"Nećemo ponoviti klasične argumente protiv smrtne kazne. Oni izgledaju kao laži, kada čujemo ih koriste oni koji onda istupaju u korist doživotne robije i drugim nehumanim zamenama smrtne kazne. Niti ćemo da govorimo o "svetosti života", što svi potvrđuju, ali krše kada im odgovara, ni zapravo oduzimanju života ili lečenju drugih, na takav način da se muče ili skraćuju njihovi životi. Srećom, samo mali broj ljudi su rođeni, ili postali krvoločni i sadistički moralni monstrumi čiju smrt ne bismo znali kako da tugujemo. Ako su ovi siromašni đavoli da su kontinuirano pretnja svima, a nije bilo drugog načina braniti se osim ubijajući ih, mogla bi se priznati smrtna kazna. Ali, nevolja je u tome kako da se izvrši smrtna kazna , stvara se potreba jednog dželata.Dželat je , ili postaje monstrum, i sve u svemu bolje je neka čudovišta da nastave da žive, a ne da stvaraju druge. Treba eliminisati sve društvene uzroke kriminala, jedan čovek mora da se razvije u bratskim osećanjima, i uzajamno poštovanje, mora da se, kako je Furije rekao, traže korisne alternative kriminalu. Ali, ako, i dokle god postoje kriminalci,ili će ljudi naći sredstva, a imaju energiju, direktno da se brane protiv njih, ili će se policija i sudovi ponovo pojaviti i sa njima, vlada."
"Sila, fizički obračun, mora da se koristi samo protiv napada nasilja i ni zbog čega drugog nego za samoodbranu."
Е. Мalatesta,Zločin i kazna, Eriko Malatesta
