Subjekt i rastvaranje ega

Herojska istorija je puna krvavih užasa. Slobodu mozemo izboriti protiv nadmoćnijeg neprijatelja, ako izdržimo dovoljno dugo gledati u ponor , kako kaže Niče, čak i ono kada ponor počne gledati u nas. Preživeti strahote fašizma, terora, s kakvim se susrećemo na stranicama istorije, novina,  lierature i života prevazilazi često običnu imaginaciju, koja uobražava da je nešto „uzvišeno“, „umetničko“, „od Boga dato“ ili od natčoveka, apsolutnog pojedinca koji je u sebi izolovan,svemoguć, solipsistički subjekt Štirnerov ego, ili ego koji je sam sebi dovoljan; ili pak se odvraća od Drugih, zatvara u sebe i svoju uobrazilju poput muzike koja „nije sa ovog sveta“. Apsolutni pojedinac  je Štirnerov pojedinac koji uobražava i neproblematično uzima ovaj „odnos sa drugim“ kao po sebi dat, dakle pozitivistički. On je paradigma pozitivističkog subjekta u pežorativnom značenju. On je i Delezov šizoidni, ili šizofreni subjekt koji „u sebi ima svet“ ali ne na Kantov način transcendentalnog idealizma, koji pravi korak ka praksi, već  pre na način Šelinga ili Fihtea koji svet zatvaraju, bilo u subjekt, ili umetnost. Tek Hegel se razračunava sa svetom uobrazilje, i ne čudi njegova surova ocena umetnosti, međutim on ideju stavlja iznad fakticiteta, ona na neki način, guta, proždire realnost. Pežorativno značenje realizma, i pozitivizma samo po sebi uzete neproblematično, je tek još jedna od predrasuda i pozitivističko, naivno gledanje na svet. To je šizoidno pričanje sa samim sobom u svetu gde se drugi ne uklapaju u našu idealnu sliku o nama samima i svetu, bila ona crna ili bela. Ne podvrgavaju se teroru naše „mašte“, pa ih zato takav subjekt „kažnjava“ svojom izolacijom, sebe na taj način spašava, ne trpeći da ga drugi ne trpe, trpi sam sebe, i pati, pretvarajući svoju patnju u zadovoljstvo, mučeništvo, podvig, u ono „tako sam hteo“, ne okrnjujući pritom svoju apsolutnu volju. Ipak da bismo izašli iz tog stanja solipsizma, u koji druge pokušavamo uvući, a odustajemo pri neuspehu, moramo se odreći dela svoje volje, tj ograničiti njenu apsolutnost, inače ćemo ostati ili zarobljenici sopstvene slepe volje ili ući u rat sviju protiv svih, o kome Hobs piše. A to je daleko od slobodarskih ideja, bliže tiraniji, koju je Platon video u demokratiji.