Pismo Mire Cikote iz zatvora, pred vešanje

„Draga moja mama,
Prošlo je mnogo mjeseci kako Ti nisam pisala... I evo poslije više mjeseci ja Ti pišem, na žalost, posljednje pismo. Osuda je izrečena. Sjedim u ćeliji i čekam da dođu po mene. Nisam ovdje sama. Razgovara se, pjeva, zamišljeni smo doduše, ali vjeruj mi, mama, nije ni strašno, pa zato Ti pišem. Htjela bih vam svima reći da se ne žalostite. Dok je čovjek na slobodi, izgleda mu ovakav položaj strašan, ali nije, uživila sam se u ovo stanje, a pomisao da je završilo ovako još hiljade i hiljade ljudi, ublažuje moju bol i žalost za životom. Čula sam da je moja divna Ljiljana kod Vas. To mi je olakšalo ovo stanje, mirna sam, jer ona mi je jedina misao bila i strahovala sam da će ostati daleko od Vas. Obećala sam joj zadnjih dana, dok smo bile zajedno u Prijedoru, da će ona otići svojoj baki, pa sam sada zadovoljna da je tako ispalo. Sunce moje malo, mnogo je propatila posljednjih dana lutajući i bježeći sa mnom. Nadam se da će se uskoro oporaviti, da će biti dobra djevojčica i na zadovoljstvo baki i djedi. Znam da je volite svi mnogo, ali znam, da sam Ti, draga mama, zadala i mnogo briga, jer ona je još mala, razmažena, a Ti ne popuštaj, jer joj se valja privikavati na jedan novi život, na život u kojem neće imati mamu što razumije svoje dijete i stoji uvijek s njim i uz njega. Učite je na rad i neka Ti već sada pomaže u kućnim poslovima, a njezine dobre tetke znam da će je voljeti i paziti na nju. Mislim da bi bilo dobro da još ove godine ne pođe u školu, jer je fizički slaba, ali ako bude moguće, neka ide u dječije zabavište. Kupite joj torbicu i kakvu dječju knjigu, ona već ume pomalo čitati. Poljubi je mnogo puta i reci joj da je mama pozdravlja i moli da bude dobra i poslušna. Jednom će joj doći tata, jer ja se nadam da je još u životu, ja sam joj to govorila, ne znam je li upamtila šta sam joj rekla...
Završiću ovo pismo. Majko moja draga, ne žalosti se, moralo je valjda ovako biti, eto Vam sada Ljilje. Ti se čuvaj, znam da si slaba i osetljiva. Tatu mi pozdravi i poljubi, zahvaljujem mu se za sve, vrlo Vas obadvoje volim! Ljilja, Lala i Nada neka mi ispune želju i neka budu ozbiljne i dobre.
Pozdravite sve Božine, a vas petoro voli Vaša Mira.“
Posljednje pismo ove hrabre žene, izloženo u staklenoj vitrini memorijalnog muzeja na Mrakovici, samo je jedan od dokumenata koji govore o divovskoj borbi naroda Kozare.

Subjekt i rastvaranje ega

Herojska istorija je puna krvavih užasa. Slobodu mozemo izboriti protiv nadmoćnijeg neprijatelja, ako izdržimo dovoljno dugo gledati u ponor , kako kaže Niče, čak i ono kada ponor počne gledati u nas. Preživeti strahote fašizma, terora, s kakvim se susrećemo na stranicama istorije, novina,  lierature i života prevazilazi često običnu imaginaciju, koja uobražava da je nešto „uzvišeno“, „umetničko“, „od Boga dato“ ili od natčoveka, apsolutnog pojedinca koji je u sebi izolovan,svemoguć, solipsistički subjekt Štirnerov ego, ili ego koji je sam sebi dovoljan; ili pak se odvraća od Drugih, zatvara u sebe i svoju uobrazilju poput muzike koja „nije sa ovog sveta“. Apsolutni pojedinac  je Štirnerov pojedinac koji uobražava i neproblematično uzima ovaj „odnos sa drugim“ kao po sebi dat, dakle pozitivistički. On je paradigma pozitivističkog subjekta u pežorativnom značenju. On je i Delezov šizoidni, ili šizofreni subjekt koji „u sebi ima svet“ ali ne na Kantov način transcendentalnog idealizma, koji pravi korak ka praksi, već  pre na način Šelinga ili Fihtea koji svet zatvaraju, bilo u subjekt, ili umetnost. Tek Hegel se razračunava sa svetom uobrazilje, i ne čudi njegova surova ocena umetnosti, međutim on ideju stavlja iznad fakticiteta, ona na neki način, guta, proždire realnost. Pežorativno značenje realizma, i pozitivizma samo po sebi uzete neproblematično, je tek još jedna od predrasuda i pozitivističko, naivno gledanje na svet. To je šizoidno pričanje sa samim sobom u svetu gde se drugi ne uklapaju u našu idealnu sliku o nama samima i svetu, bila ona crna ili bela. Ne podvrgavaju se teroru naše „mašte“, pa ih zato takav subjekt „kažnjava“ svojom izolacijom, sebe na taj način spašava, ne trpeći da ga drugi ne trpe, trpi sam sebe, i pati, pretvarajući svoju patnju u zadovoljstvo, mučeništvo, podvig, u ono „tako sam hteo“, ne okrnjujući pritom svoju apsolutnu volju. Ipak da bismo izašli iz tog stanja solipsizma, u koji druge pokušavamo uvući, a odustajemo pri neuspehu, moramo se odreći dela svoje volje, tj ograničiti njenu apsolutnost, inače ćemo ostati ili zarobljenici sopstvene slepe volje ili ući u rat sviju protiv svih, o kome Hobs piše. A to je daleko od slobodarskih ideja, bliže tiraniji, koju je Platon video u demokratiji.

Anarhističko odbacivanje pozitivnog prava i građanskog morala

             Anarhizam uopšte, a Kropotkinov posebno, implicitno sledi tradiciju prirodnopravne filozofije kada se bavi objašnjenjem suštine socijalne organizacije. Na nekim mestima,kao, na primer pri objašnjenju porekla i suštine prava, veza sa prirodnopravnom filozofijom je eksplicitna: po Kropotkinu pravo je nastalo ugovorom između naroda i naoružanih legija.Ugovor nije bio dobrovoljni akt, narod je na njega bio prisiljen fizičkom ili ekonomskom prinudom. Otuda dvostruki karakter prava: pravo je s jedne strane, sastavljeno od elemenata etosa, ali i od instrumenata koji su izraz partikularnih interesa vladajuće manjine. "Iskoristivši ovu vezu prava sa etosom, manjina na toj vezi uspostavlja autoritet ropstvu, klasnim razlikama sveštenstvu, kmetstvu i ratnicima."(P.Kropotkin, Modern science and Anarchism,P175.)
              Kropotkin priznaje da je ideja pravne jednakosti odigrala pozitivnu ulogu u borbi protiv monarhije i feudalnog poretka. Mađutim, naglašava Kropotkin, nakon francuske revolucije, ideja pravne jednakosti realizovala se kao partikularni klasni koncept. U građanskom društvu svrha zakona je u zaštiti privatne svojine i održanju upravne vlasti, dakle u potpomaganju održavanja sistema klasne eksploatacije. Kult zakona jedan je od temelja vladavine buržoazije i njeno spasonosno sredstvo od zahteva masa. Kao sredstvo dominacije, zakon je autoritaran. Pošto u pravu vidi samo njegovu klasnu funkciju, Kropotkin zaključuje da ne postoji zloupotreba prava - "zloupotreba prava", je, po njemu "neizbežna posledica samog prava". Zbog toga će se rušenjem države, ističe Kropotkin, srušiti i pravo, koje će biti zamenjeno slobodnim ugovorom, odnosno etosom.
              Ova razmatranja osnov su Kropotkinovog odbacivanja instrumenata pravne sankcije.Treba ukazati još na tradicionalne, prirodnopravne korene Kropotkinovog odbacivanja pozitivnog prava. Kropotkin pred očima ima "zlatno doba"-etos kao njegov izraz. Kropotkin negira legitimnost pravu, toj tradiciji primerenim argumentima : 1) Ugovor (pravo) nije legitiman jer je sklopljen pod prinudom. 2) Narod ima pravo na pobunu (rušenje države) . Pobunom se uspostavlja nepatvoreno važenje etosa, čija legitimnost, po Kropotkinu, u okviru "naroda" nikada i nije dovedena u pitanje. 4) Ponovo se sklapa ugovor, slobodnom voljom sviju a ne pod prinudom, i njime se ponovo uspostavlja "zlatno doba" (anarhija).
               Kropotkin je odricao legitimnost instrumentima pravne sankcije, ali je istovremeno, pod uticajem Pestalocija (Pestalozzi), poricao i njihovu efikasnost. Za Kropotkina je kriminal (krađa, ubistva) isključivo posledica privatne svojine i neadekvatne forme organizacije društva. Uostalom, piše Kropotkin, najveći kriminalci nisu oni koji su u zatvoru, nego oni koji imaju moć da tamo strpaju ljude. Ako je socijalna organizacija uzrok kriminala, onda ni zatvori ne mogu nikog prevaspitavati.Zato, "ako je čovek  jednom bio u zatvoru, on će se tamo vraćati, ali sa krivicom uvek težom od prve." Zatvori, umesto resocijalizacije, ubijaju sve ljudsko u čoveku - u ovo se, uostalom Kropotkin lično uverio.
                Da su privatna svojina i neadekvatna forma društvene organizacije primarni uzroci kriminala, smatra većina socijalista - uključujući i Marksa. Pa i ovovekovni, neanarhistički revolucionari bili su duboko ubeđeni da će, nakon revolucije, u zatvorima sedeti samo klasni neprijatelji i strani špijuni. Međutim, Kropotkin je smatrao navedene razloge za isključive razloge kriminala. Istini za volju, on još pominje psihičke i psihološke uzroke, ali oni su, po njemu, samo sekundarna manifestacija socijalnih uzroka. Kriminal je, za Kropotkina bolest čiji je organski uzrok defekt društva. Eliminacijom uzroka (privante svojine i države) eliminiše se i posledica (kriminal). Adekvatna društvena organizacija i moralna sankcija jedino su uspešna, i dovoljna preventiva protiv kriminala. U izuzetnim slučajevima, kada se ipak tako nešto desi, "jedini praktični korektiv biće bratsko postupanje i moralna podrška...zbog toga je prva dužnost revolucije-rušenje zatvora"
                Bertrandu Raselu (Russel) su gornji redovi-kao i komunizam Kropotkina veoma simpatični, ali ih smatra neostvarljivim. Rasel navodi tri vrste delikta : 1) krađa, 2) nasilni postupci, 3) stvaranje organizacije usmerene na nasilno rušenje anarhističkog sistema. sa krađom Kropotkin najlakše izlazi na kraj - uostalom, u slučaju neuspeha, još uvek mu ostaje u rezervi "bratski postupak i moralna pomoć". U vezi sa nasilnim postupcima, poenta kod Rasela je da će bez neke vrste zakona delikventi biti linčovani. U pogledu stvaranja antianarhističke organizacije, Rasel smatra da će društvo propasti bez nekih zabrana-na primer o naoružanju privatnih lica. Kod Kropotkina poenta je, pak, u tome da su takvi akti nemogući-jer ne slede iz njegove slike ljudske prirode.

Laslo Šekelj, O anarhizmu, prvo izdanje,1982.


Dodatak: O zločinu i kažnjavanju:

"Mi ne verujemo u nepogrešivost, čak ni u opšte dobro masa, naprotiv. Ali, verujemo još manje u nepogrešivosti i dobrote onih koji preuzmu vlast i zakone, koji konsoliduju i ovekovečuju ideje i interese koji vladaju u datom trenutku. U svakom pogledu nepravda, prolazno nasilje ljudi je poželjno vodeće pravilo, nasuprot države koja legalizuje nasilje pravosuđa i policije. Mi smo, u svakom slučaju, samo jedna od sila koje deluju u društvu i istorija će napredovati, kao i uvek, u pravcu rezultante svih (društvenih ) snaga. Moramo računati sa ostatkom prekršaja koji se nadamo da će biti eliminisani više ili manje brzo, ali koja će u međuvremenu obavezati masu radnika da preduzme odbrambene akcije."

 "Tražeći uzroke svakog kriminala i čineći sve napore da ih se eliminiše, onemogućavanjem bilo koga da izvuče ličnu prednost od otkrivanja zločina, i ostavljajući ga zainteresovanim grupama da sami preduzmu sve korake koje smatraju neophodnim za svoju odbranu ; podsticanje sebe da  razmotrimo kriminalce kao braću koji su zalutali. kao bolesne ljude kojima je potrebno lečenje ljubavlju, kao što bi bilo za hidro-fobe ili opasno sumanute - to će biti moguće da se pomiri potpuna sloboda svih sa odbranom protiv onih koji očigledno i opasno je ugrožavaju. Očigledno je to moguće. Tada će kriminal biti sveden na sporadične, pojedinačne i zaista patološke slučajeve. Ako je u pitanju činjenica da su zločinci suviše brojni i jaki. Ako,su na primer, oni bili ono što su buržoazija i fašizam danas [1922], onda to nije pitanje razmatranja šta ćemo uraditi u jednom anarhističkom društvu."

 "Nećemo ponoviti klasične argumente protiv smrtne kazne. Oni izgledaju kao laži, kada čujemo ih koriste oni koji onda istupaju u korist doživotne robije i drugim nehumanim zamenama smrtne kazne. Niti ćemo da govorimo o "svetosti života", što svi potvrđuju, ali krše kada im odgovara, ni zapravo oduzimanju života ili lečenju drugih, na takav način da se muče ili skraćuju njihovi životi. Srećom, samo mali broj ljudi su rođeni, ili postali krvoločni i sadistički moralni monstrumi čiju smrt ne bismo znali kako da tugujemo. Ako su ovi siromašni đavoli da su  kontinuirano pretnja svima, a nije bilo drugog načina braniti se osim ubijajući ih, mogla bi se priznati smrtna kazna. Ali, nevolja je u tome kako da se izvrši smrtna kazna , stvara se potreba jednog dželata.Dželat je , ili postaje monstrum, i sve u svemu bolje je neka čudovišta da  nastave da žive, a ne da stvaraju druge. Treba eliminisati sve društvene uzroke kriminala, jedan čovek mora da se razvije u bratskim osećanjima, i uzajamno poštovanje, mora da se, kako je Furije rekao, traže korisne alternative kriminalu. Ali, ako, i dokle god postoje kriminalci,ili će ljudi naći sredstva, a imaju energiju, direktno da se brane protiv njih, ili će se policija i sudovi ponovo pojaviti i sa njima, vlada."

 "Sila, fizički obračun, mora da se koristi samo protiv napada nasilja i ni zbog čega drugog nego za samoodbranu."

 Е. Мalatesta,Zločin i kazna, Eriko Malatesta