Ovo pismo je
1854. godine indijanski poglavica Sijetl uputio predsedniku SAD-a Frenku Pirsu,
kao odgovor na ponudu da SAD od Indijanaca otkupe njihovu zemlju - u zamenu za
rezervat:
“Veliki
poglavica u Vašingtonu ponudio je da kupi našu zemlju. On nas takođe uverava o
svojim iskrenim osećanjima. To je ljubazno od njega, jer znamo da mu naše
prijateljstvo nije potrebno. Mi ćemo razmisliti o njegovoj ponudi. Jer znamo da
ako je ne prihvatimo, beli čovek će doći sa oružjem i uzeti našu zemlju. Veliki
beli poglavica u Vašingtonu može verovati onome što poglavica Sijetl kaže, isto
kao što naša bela braća mogu verovati promeni godišnjih doba. Moje reči su kao
zvezde - ne blede.
Kako
neko može kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta misao je nama strana. Mi
ne posedujemo čistoću vazduha ili odsjaj u vodi. Kako to možete kupiti od nas?
Sva ova zemlja sveta je za moj narod. Svaka svetlucava borova iglica, svako
zrno peska na rečnom sprudu, svaka izmaglica u mračnim šumama, svako
svetlucanje i svaka buba, sveti su u tradiciji i svesti moga naroda. Nektar
koji silazi niz drveće nosi sećanje na crvenog čoveka.
Vaši
mrtvi prestaju da vole vas i svoju domovinu čim prođu vrata smrti i nađu se
među zvezdama. Ubrzo bivaju zaboravljeni i ne dolaze nazad nikad više. Naši
mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu predivnu zemlju, jer je ona majka crvenog
čoveka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su naše sestre.
Jelen, konj, veliki orao – svi oni su naša braća. Stenoviti vrhovi, rosa u
travi, beskrajne prerije i čovek - svi pripadaju istoj prodici. Tako da kad
Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju –
traži previše od nas. Veliki beli poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto
gde možemo živeti u sigurnosti. On će biti naš otac a mi njegova deca. Ali
uskoro će beli čovek preplaviti zemlju kao što reke bujaju posle kiše.
Ne, mi nismo istog roda. Naša deca se ne
igraju zajedno i naši stari ne pričaju iste priče. Mi ćemo razmotriti vašu
ponudu o kupovini naše zemlje ali to neće biti tako lako. Jer ova je zemlja za
nas sveta. Čista voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i
krv naših predaka. Ako vam prodamo našu zemlju, morate znati da je ona sveta i
morate tome naučiti svoju decu. Da svaki zagonetni odsjaj u bistroj vodi jezera
- priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode je glas oca mog oca. Reke su
naše sestre, one gase našu žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam
prodamo našu zemlju, morate se setiti da tome istom naučite svoju decu, da su
reke naše sestre - i vaše. I od sada rekama morate pružiti negu kakvu biste
pružili vlastitoj sestri, bratu. Crveni čovek se uvek povlačio kada se beli
čovek približavao, kao što se jutarnja magla povlači od jutarnjeg sunca. Ali za
nas je pepeo naših predaka svet i njihova grobnica posvećeno mesto. Mi znamo da
beli čovek ne razume naše običaje. Za njega je svaki komad zemlje isti, jer on
je stranac koji dolazi noću i pljačka zemlju. Ona nije njegova sestra, već njegov
neprijatelj i kada je pokori on odlazi dalje. On ostavlja iza sebe grobnice
svojih predaka ali to ne grize njegovu savest. On otima zemlju od svoje dece i
ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su.
Ponaša se prema svojoj majci-zemlji i prema bratu-nebu, kao prema stvarima koje
se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegova pohlepa
će jednog dana proždrati zemlju i ostaviti samo pustoš.
Vazduh je dragocen crvenom čoveku, jer sve što je
živo deli isti dah - životinje, drveće, ljudi. Izgleda da beli čovek ne opaža
vazduh koji udiše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na zagađen i
loš miris vazduha. Ali ako vam ustupimo svoju zemlju, morate se setiti da je
vazduh za nas drag prijatelj, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji
podržava. Vetar koji je našim precima dao prvi udisaj, takođe će prihvatiti i
njihov poslednji izdisaj. Vetar će i našoj deci uliti duh života. I ako vam
prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na kome će i
beli čovek moći udahnuti vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo
razmatrati vašu ponudu o kupovini naše zemlje. Ako odlučimo da je prihvatimo,
postaviću jedan uslov: beli čovek se prema životinjama ove zemlje mora
odnositi kao prema svojoj braći. Ja sam divlji čovek i ne razumem neki drugi
način. Video sam hiljade bizona kako trunu po preriji, napušteni od belog
čoveka koji ih je ubijao iz voza. Ja sam divlji čovek i ne mogu da razumem
kako gvozdeni konj koji dimi može biti vredniji od bizona, koga mi Indijanci
ubijamo samo da bi se održali u životu. Šta je čovek bez životinja? Ako sve
životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha, jer sve što se
događa životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane. Sve
što pogađa zemlju, pogađa i zemljine sinove.
Morate naučiti svoju decu da je
zemlja pod vašim stopalima pepeo vaših dedova. Da bi vaša deca poštovala
zemlju, moraju znati da je zemlja ispunjena dušama predaka, da je zemlja sa
nama u srodstvu. Naučite vašu decu ono što smo mi naučili našu, da je zemlja
naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na
tlo pljuje na sebe samoga. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada
zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve
stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u
tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom.
 |
Tvoj
predlog je razuman i ja verujem da će ga moj narod prihvatiti i povući se u
ponuđeni rezervat. Tamo možemo živeti odvojeno i u miru. Ne znači nam puno gde
ćemo provesti ostatke našeg života, ionako je blizu kraja. Naša deca su videla
svoje očeve ponižene i pobeđene. Naši ratnici su postiđeni - njihovi dani su
prazni, trujući svoja tela slatkom hranom i jakim pićem. Još samo nekoliko
meseci, nekoliko zima - i neće više ni jedan potomak moćnih plemena koja su lutala
ovom zemljom ili živela u srećnim domovima, zaštićena Velikim Duhom, doći nazad
i oplakivati grobnice naroda koji je jednom bio moćniji i sa više nade nego
tvoj. Ali zašto da žalim za nesretnom sudbinom svoga naroda? Pleme sledi pleme
i nacija zamenjuje naciju, kao talasi na vodi. Bog vam je dao vlast nad
životinjama, šumama i crvenim čovekom - zbog razloga nama nepoznatim. Možda bi
razumeli, kada bi poznavali snove belog čoveka, kada bi znali koju nadu on
uliva svojoj deci u dugim zimskim noćima, koje buduće vizije ispunjavaju
njihovu svest oblikujući njihove sutrašnje želje. Ali mi smo divlji ljudi.
Snovi belog čoveka su nama skriveni. I zbog toga što su skriveni, moramo
odabrati svoj vlastiti put. Mi cenimo pravo svakog čoveka da živi onako kako
hoće. Ali kada zadnji crveni čovek nestane i kada sećanje na njega bude kao
senka oblaka koji plovi prerijom, još uvek će duh mog naroda živeti u ovim
šumama. Jer mi volimo zemlju kao što novorođenče voli svaki otkucaj majčinog
srca. Ako prodamo svoju zemlju, onda je volite kao što smo je i mi voleli,
štitite je kao što smo je i mi štitili. Nemojte nikada zaboraviti u kakvom je
stanju bila kada ste je preuzeli. I svom svojom snagom, moćima i srcem -
sačuvajte je za svoju decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jednu stvar
znamo, koju će možda i beli čovek jednom spoznati - naš Bog je isti Bog.
Vi
sada mislite da ga možete posedovati kao što želite da posedujete našu zemlju.
Ali to ne možete. On je Bog čoveka. I njegovo srce isto kuca za crvenog kao i
za belog čoveka. Ta zemlja je draga Njemu i vređanje zemlje je preziranje Boga.
Tvoj pad je možda daleko ali će sigurno doći. Jer čak i beli čovek, pa kad bi
se i sa samim Bogom družio i razgovarao kao sa prijateljem, ne može izbeći
zajedničku sudbinu. Beli će takođe otići, možda i brže nego sva druga plemena.
Nakon svega, možda možemo postati braća. Videćemo...
Nastavite
da prljate svoj vlastiti krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom smeću.
Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je
doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad
crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni
biti poklani i svi divlji konji ukroćeni, kada će tajnovite šume zaudarati na
ljude i pogled na zrele brežuljke biti zamrljan brbljajućom žicom…
Gde su
divljine? Nestale su. Gde je orao? Nema ga više. Kraj je života i početak borbe
za opstanak.”
Нема коментара:
Постави коментар